INTERVJU SA HOHAN SOKEN-OM

 Intervju koji sledi obavio je Ernest Estrada

 Ovaj intervju obavljen je u Kadena NCO klubu koji je lociran u Kadena vojnoj vazduhoplovnoj bazi na Okinawa-i 沖縄. Prisustvovali su mu Soken Hohan 祖堅 方範 i jedan od njegovih glavnih učenika Kise Fusei 喜瀬 富盛. Soken je Shihan 師範 10. Dan 十段 u Shorin-ryu Matsumura Seito Karate-do 少林流 松村 正統 空手道. Njegov Hombu dojo 本部道場 lociran je na adresi 104 Gaja, Nishihara-shi, Okinawa 沖縄 Prefektura, Japan 日本.

Datum intervjua je Septembar 10. 1978. godine. Intervju je vođen na španskom uz asistenciju Kise-a. Soken izuzetno dobro govori španski zahvaljujući činjenici da je živeo u Argentini više od dvadeset pet godina. Takođe moram da naglasim da sam ja bio prevodilac za španski jezik pri Pentagonu više od dve godine i da sam radio u Vašingtonu, tako da sam veoma blizak sa ovim jezikom.

Hohan Soken

Estrada: Sensei 先生, da li biste se predstavili molim vas.

Soken Sensei: Moje ime je Soken Hohan 祖堅 方範 i rođen sam 25. maja 1889. godine. Rođen sam (i živim) u Gaja selu, grad Nishihara 西原, Okinawa 沖縄 Prefektura. Po poreklu sam Okinavljanin. Moj stil zvanično se zove Ortodoksni Matsumura Shorin-ryu Karate-do 松村 少林流 空手道 i ja sam Shihan 師範 10. Dan 十段. Moj Hombu dojo 本部道場 trenutno je lociran u Gaja selu, grad Nishihara 西原.

Moj stil dolazi od Kayo Sokon-a. U čast njegovog imenovanja za glavnog telohranitelja kralja Sho Ko-a 尚灝 (kasnije Sho Iku-a 尚育 i Sho Tai-a 尚泰) dozvoljeno mu je da promeni svoje ime. Kako je tada to bio običaj, naročito u slučaju da vam se nešto važno ili uzvišeno desi: on menja svoje ime u Matsumura – Matsumura Sokon  松村 宗棍.

Nešto kasnije kralj Sho Tai 尚泰 zvanično daje Matsumura-i titulu „Bushi“ 武士 (termin „bushi“ se razlikuje od japanskog značenja. U Japanu 日本 „bushi“ 武士 je jednostavan termin, to je ratnik. Na Okinawa-i 沖縄, termin „bushi“ 武士 označava individuu koja je čovek borilačkih veština/ratnik, ali sa snažnim naginjanjem ka pravom džentlmenu – otuda pravo značenje je džentlmen-ratnik) i do danas nas upućuje na Sokon Matsumura-u 宗棍 松村.

Kada je Bushi Matsumura 武士松村 umro svoje učenje ostavlja u rukama mog ujaka, koji je bio njegov unuk, Matsumura Nabe. Moja majka bila je sestra Nabe-tanmei-a. Tanmei znači „ugledni stari čovek“ i to je titula koja je još uvek cenjena na Okinawa-i 沖縄. Postao sam učenik mog ujaka oko 1902. ili 1903. godine i učio sam originalne metode Uchinan Sui-di-a 沖縄首里手 (Okinawa Shuri-te na japanskom), kako je to tada nazivano.

Pre toga, postojalo je mnogo učenika koji su bili sledbenici ratničkih umetnosti. Itosu Anko 糸洲 安恒 je imao veliki broj učenika i bio je jedan od najvećih učitelja u to vreme. Moj ujak imao je samo jednog učenika, a to sam bio ja. On je još uvek bio praktičar „starog načina razmišljanja“ i učio je i demonstrirao samo pred članovima familije. Obzirom da sam ja bio najzainteresovaniji, on mi je dozvolio da postanem njegov učenik.

Nabe Matsumura

Moram napomenuti da Ortodoksni Matsumura stil nije jedini autentični Shorin-ryu 少林流 stil. Taj stil, moj stil, prenet je od strane Matsumura Sokon-a 松村 宗棍 mom ujaku Nabe-tanmei-u, ali Nabe-tanmei nije bio jedini Matsumura-in učenik. Matsumura je imao tuce učenika. Svaki od njih je učio njegove metode nakon čega bi ponešto dodavao od svog prethodnog znanja.

Moj ujak je učio jedino od Bushi Matsumura-e 武士松村, i meni je pokazivao ono što je naučio. Tako, može se reći da je ovo „stara verzija“ bez ikakvih dodataka. Učeći moj Ortodoksni Matsumura stil vi se vraćate u drevna vremena kada je Karate 空手 bio mnogo snažniji i veći izazov.

Estrada: Sensei 先生, možete li mi reći nešto o svojim trening metodama?

Sensei: Stari trening uvek je izvođen u tajnosti tako da drugi nisu mogli ukrasti vaše tehnike. Nabe me je učio hodanju pre bilo čega drugog. Isekao bi lišće sa drveta banane i položio bi ih na zemlju. Zatim je od mene tražio da po njemu radim različite vežbe kako bih razvio ravnotežu. Ukoliko ravnoteža nije dobra dolazilo bi do pada, a imajući u vidu da su vežbe bile uvek intenzivne, pad je mogao prouzrokovati ozbiljne povrede.

Takođe smo koristili borova stabla koje možete naći širom Okinawa-e 沖縄. Hvatali bi i udarali borove grane kako bi razvili svoje metode rvanja za blisku borbu. Ova vrsta treninga bila je veoma naporna i većina nas bi naporno radila ceo dan nakon čega bi trenirali veoma čvrsto noću. Život je bio veoma težak u to vreme.

Trenirali smo dva puta dnevno. Rano ujutru bi trenirali tako što bi udarali u različite objekte i radili na kondicioniranju tela. Nakon teškog rada na poljima imali bismo noćni trening u paru na kome bismo izvodili tehnike i vežbe slične današnjim Kote gitae 小手鍛 vežbama. Trudili smo se da nam ruke i noge budu nalik čeliku, kako bi postale pravo oružje. U kasnim satima radili bismo Matsumura Kata-e 松村 型.

Estrada: Možete li mi reći nešto o Kata-ma 型 koje podučavate.

 Sensei: Pa, Kata 型, da, najvažnija Matsumura Seito Kata 松村 正統 型 je Kushanku 公相君. Ponekad imamo običaj da Kata-u 型 Kushanku 公相君 vežbamo sa Kanzashi-em 簪 (ukosnicama) koje držimo u rukama – ovo je bio jednostavan metod borbe. Ukosnice su simbol ranga i mnogi Okinavljani su ih koristili kao dekoraciju, ali isto tako i za zaštitu.

 Estrada: Razumeo sam da vi podučavate i formu belog ždrala. Da li je to Hakucho 白鳥 Kata 型?

Sensei: Ne, Hakucho 白鳥 je druga Kata 型 koja je, ja verujem došla od strane kineskog trgovca čajem, Go Kenki-a 吳賢貴. Kasnije je preneta u Japan 日本, ali je moja Kata 型 mnogo drugačija. Ja je zovem Hakutsuru 白鶴. Nakon deset godina treninga moj ujak me je naučio ovu najtajniju Kata-u 型 Matsumura Seito Shorin-ryu 松村 正統 少林流 stila, Hakutsuru 白鶴 (beli ždral) Kata-u 型. Ova Kata 型 je veoma stresna za ravnotežu – sve Matsumura Kata-e  utiču stresno na ravnotežu, ali je ova forma najopasnija u treningu.

Vežbanje Kata-e 型 Hakutsuru 白鶴 tera me da naučim bolje održavanje ravnoteže, izvođenjem tehnike balansirajući na balvanu. U početku sam učio formu na zemlji, nakon čega bi je izvodio na balvanu položenom na zemlju. Na naprednijem nivou treninga balvan bi bio porinut u reku na kojoj bi slobodno plutao. Tada sam učen da izvodim Kata-u 型 balansirajući na balvanu. To je bilo veoma teško i nekoliko puta sam pri padu udarao glavom u balvan

Estrada: Priznati ste kao vodeći praktičar sa tradicionalnim oružjem. Možete li mi nešto reći o svom treningu?

Sensei: Tradicionalna oružja učio sam pod nadzorom Komesu Ushi no Tanmei-a i pod nadzorom Tsuken Mantaka-e. Tsuken je poznat po Bo 棒 formi zvanoj Tsuken no Kon ili Tsuken bo. Bio je veoma poznat.

Estrada: Sensei 先生, vi govorite odličan španski. Gde ste naučili da pričate španski?

Sensei: Da, španski. 1924. godine preselio sam se u Buenos Aires, Argentina, u potrazi za srećom. Prvo sam učio da budem fotograf, da bi kasnije radio na čišćenju odela. Tu sam naučio španski i podučavao Karate 空手 nakon što su otkrili ko sam ja u stvari. Većina mojih učenika u Argentini došla je iz okinavljanske zajednice uz nekolicinu Japanaca.

Sve u svemu, u Argentini sam imao malu grupu učenika, ali smo imali veliki broj demonstracija koje smo izvodili širom zemlje. Mnogo Okinavljana i Japanaca živi u Argentini. Na Okinawa-u 沖縄 sam se vratio 1952. godine.

Estrada: Šta se desilo kada ste se vratili na Okinawa-u 沖縄?

Sensei: U početku nisam podučavao Karate 空手. Da, ne javno, ali sam učio nekoliko članova familije koji kasnije otvaraju mali Dojo 道場. U početku stil nazivam Hogen 方言 imenom, Machimura Sui-di 松村首里手 ili na japanskom Matsumura Shuri-te 松村首里手.

Oko 1956. menjam ime mog učenja u Seito Matsumura Shorin-ryu Karate-do 正統 松村 少林流 空手道. Ja još uvek podučavam na stari način i ne razumem nove metode treninga. One su se pojavile kako bi bile nežnije i više komercijalne. Iz tog razloga ja se nisam pridružio nijednoj organizaciji koja je osnovana u to vreme. Moj stari put Karate-a 空手 nije prihvaćen od bilo koga. Kažu da je suviše zastareo i suviše okrutan – ja mislim da je samo previše težak ili je moj trening metod suviše strog. Bilo kako bilo, to je bio način na koji sam učio i način na koji učim druge. Kasnije, kada su amerikanci došli da uče, tada sam promenio moj metod treninga.

Otkrio sam da postoje dve vrste učenika – jedna je posvećena i motivisana i želi da uči okinavljanske borilačke veštine. Druga su individue koje samo žele da kažu da uče Karate 空手. Njih ima više u poslednje vreme. Njih možete naći svuda. Oni kažu da „znaju“ Karate 空手 ili da koriste praktikovanje Karate-a 空手 – to su rđavi pojedinci.

Hohan Soken – Ždralov stav

Estrada: Možete li mi reći još nešto u vezi vaših Kata 型?

Sensei: Ja podučavam Matsumura Kata-e 松村 型. Kata-e 型 koje sada podučavam su Pinan shodan 平安初段, Pinan nidan 平安二段, Naihanchi shodan 内歩進初段, Naihanchi nidan 内歩進二段, Passai sho 披塞小 i dai 大, Chinto 鎮闘, Gojushiho 五十四歩, Kushanku 公相君, Rohai 露牌 ichi-ni-san i na kraju Hakutsuru 白鶴. Poslednja je moja omiljena Kata 型 iz razloga što je laka za demonstraciju. Kada sam bio mlad omiljena Kata 型 mi je bila Kushanku 公相君. To je Matsumura Kushanku 松村 公相君 – starija verzija koja se ne vežba puno danas.

Ja isto tako podučavam Bo 棒, Sai 釵, Tuifa トゥンファー, Kama 鎌, Nunchaku ヌンチャク, Kusarigama 鎖鎌 i Suruchin スルチン. Moja omiljena forma sa oružjem je Tsuken Bo 津堅棒 (koju sam naučio od Komesu Ushi-a), ali nekada je bila Furi gama ili Kusarigama 鎖鎌. Mi na Okinawa-i 沖縄 koristimo ručno izrađene vrpce za zglobove na ruci. U Japanu koriste čelične lance, ali je to suviše teško i može povrediti učenike koji praktikuju taj metod.

Veoma dobro sam poznavao Taira Shinken-a 平 信賢 pre nego što je umro. Učio sam ga neke od mojih starijih formi. 1970. sam formirao Sveokinavljansku Kobujutsu 古武術 Asocijaciju. Nadam se da će se u budućnosti ona proširiti širom SAD i na japanskim matičnim ostrvima. Takođe sam član Ryukyu 琉球 Istorijske Zajednice. Mi pokušavamo da očuvamo Hogen 方言 dijalekt. Mnogi mladi okinavljani više ne razumeju i ne pričaju okinavljanskim jezikom. To je sramota.

[Treba napomenuti da Soken voli da govori svojim maternjim dijalektom Hogen. On često navodi da nije previše zainteresovan za japanski jezik  – primedba autora]

 

Sensei Soken - Bo jutsu

 Estrada: Sensei 先生, vi kažete da je Shorin-ryu Matsumura Seito Karate-do 少林流 松村 正統 空手道 stari stil sa mnogo tajni. Takođe kažete da što ste stariji osećate veću potrebu da ga prenesete budućim učenicima Okinawa Karate-a 沖縄空手?

Sensei: Postoji mnogo tajni u Karate-u 空手 koje ljudi neće nikada saznati i nikada neće razumeti. Te ideje u stvari nisu tajne ukoliko trenirate na Okinawa-i 沖縄 od dobrog učitelja. Videćete učitelja kako koristi te takozvane tajne ponovo i ponovo sve dok one ne postanu opšte znanje za vas. Ostali će na to gledati sa divljenjem i za njih će to biti napredne i tajne tehnike. To je iz razloga što nemaju dobre učitelje ili njihovi učitelji nisu istraživali svoje stilove.

Karate 空手 je mnogo više od jednostavnog udaranja rukama i nogama i blokiranja. On je studiranje različitih oružja i rvanja. Oružja i borenje golim rukama idu ruku pod ruku. Kako možete naučiti da se odbranite od nekog oružja ukoliko niste bliski sa tim oružjem i ne znate šta to oružje može učiniti?

[Soken-sensei koristi špansku reč za rvanje kada opisuje tu formu veštine, ali ja mislim da bi prikladniji naziv bio rvanje slično japanskom stilu Jujutsu. On navodi da mnogi često shvataju okinavljansku veštinu rvanja kao okinavljanski stil rvanja uglavnom zato što ona nikada nije sistematizovana i liči na slobodnu formu borenja.

Soken-sensei kaže da je veština rvanja među mladima na Okinawa-i shvatana veoma ozbiljno i nije bilo neuobičajeno da tokom mečeva dođe do preloma ruku ili nogu kod učesnika ove „vrste lagane zabave“. Soken-sensei koristi termin Te-kumi ili Gyaku te da bi identifikovao ovu staru okinavljansku borilačku formu.

Najveća opasnost, po sećanju Soken-sensei-a, u tim „starim metodama igranja“ bio je da vas neko uhvati, a onda primeni jednu od bolnih metoda – uživao je gledajući kako Amerikanci „ciče kao miševi uhvaćeni u zamku" -- Autor]

Rvanje je stari okinavljanski običaj koji je praktikovan u svim selima. U Americi, deca se igraju „kauboja i indijanaca“. Na Okinawa-i 沖縄 mi smo se igrali tako što bi se rvali. Imali smo rvačka takičenja u svakom selu i jedno selo bi slalo svoje najbolje rvače protiv rvača iz drugih sela. To je bilo veoma uzbudljivo.

Pojedini ljudi videvši metode rvanja nazivaju ih okinavljanski Jujutsu 柔術, ali to je pogrešno. To je stari metod nazivan „Ti“ 手 (na starom Okinawa 沖縄 dijalektu zvuči kao „Tea“) metod i nekada je bio veoma cenjen, ali je tokom vekova japanskog uticaja skoro nestao.

Estrada: Sensei 先生, neki savet za nas – Amerikance?

Sensei: Da, ali neće vam se svideti! Amerikanci želje da uče mnogo toga, previše brzo. Želite mnogo ovoga i mnogo onoga. Imate ceo život za učenje. Učite sporije. Učite tačno. Gledajte. Slušajte. Vežbajte, vežbajte, vežbajte. Nemojte biti nestrpljivi Amerikanci, budite mudri Amerikanci. Nikada nemojte učiti u žurbi, u redu? Učenje u žurbi može rezultovati bolom. Znate li nešto o bolu? Dozvolite mi da vam pokažem!

DEMONSTRACIJA: Tog momenta, Soken je demonstrirao bazični „Ti“ 手 metod izvodeći napad na kost nadlaktice zglobovima prstiju. Svaki napad je bio bolan – izuzetno bolan! Tajanstveno je gospodario ljudskom anatomijom i palcem je pogađao različite nerve na ramenu,  podlaktici, sa strane tela. Smejao se puno dok je to izvodio – on je zaista uživao u izvođenju zahvata.

Veliki broj tehnika podsećao je na Aikijujutsu 合気柔術 pokrete, s tim što bi umesto kretanja prema protivniku koristio korak unazad i upotrebljavao težinu svog tela da poveća snagu tehnike. Uvek bi blokirao koristeći ono što zovemo „dupli blok podlakticom“ i kontrirao palcem ili hvatajućim tehnikama koje vas obaraju na zemlju.

Soken kaže da na taj način može šetati protivnika ili ga jednostavno baciti na zemlju dovodeći ga u nepovoljan položaj. Nakon toga može ga onesposobiti udarcem ili se jednostavno udaljiti sa mesta sukoba.

Uzeto iz drugog intervjua:

Estrada: Sensei 先生, Vaša Kata 型 je veoma upečatljiva i prelepa za gledanje. Imam pitanje u vezi nečega što sam primetio tokom Okinawa Expo-a. Setite se kada smo gledali Bo 棒 borce u Nago-u 名護. Oni koriste imena mnogih Kata 型 koje se vežbaju danas, ali one su veoma različite. Jedino što možete da kažete da je isto je ime.

Sensei: Da, one su iste, ali su i drugačije. Kažete da ste živeli pet godina na Okinawa-i 沖縄, ali vi još ne možete razumeti Okinavljane. U stara vremena, kada smo mi stvarno bili Okinavljani, a ne Japanci, mnogi stariji ljudi nisu bili tako pametni – bar ne toliko koliko su pametni danas. Oni nisu putovali, nisu gledali televiziju, mnogi nikada nisu napuštali svoja sela osim kada bi morali. Sve što su imali bili su festivali... seoski festivali. Svi su mogli doći, gledali i učili.

Tu su seljani mogli gledati uglađene građane kako praktikuju svoje „Ti“ 手 borbene metode i metode sa oružjem. Govorili bi...dobro...Da, Kata 型 koju izvode ima puno pokreta. Zatim bi došli u grad i videli gradsku Kata-u 型 sa sličnim pokretima. Gradska Kata 型 ima ime...a njihova Kata 型 možda nije imala ime. Zatim su davali ime svojoj Kata-i 型 po gradskoj Kata-i 型 koja ima nekoliko sličnih pokreta. Zatim bi se vraćali nazad u selo i...da, sada razumete.

Neke od tih Kata 型 imale su pet ili možda deset pokreta. Taira, moj prijatelj, odlazio bi u sela i učio te Kata-e 型. Govorio je da je naučio 500 Kata 型 na taj način! 500 Kata 型, da, sada to deluje smešno, ali on je bio kolekcionar istorije. Znao ih je, ali ih nije razumeo.

Estrada: Da li je Taira bio vaš prijatelj ili učenik? On je veoma poznat po svojoj veštini sa oružjem u Japanu 日本.

Sensei: Da, Taira...on je znao veliki broj Kata 型, uh, uh, uh...Da, on je umro, vi znate to. Gledao bi moju Kata-u 型 sve vreme i pokušavao da nauči moj Tsuken stil sa motkom. Ali, ja bih ga zavarao promenivši Kata-u 型, wah!!!...ovako. Opet bi došao da pogleda još malo u nadi da će uspeti da je upamti. Tada smo obadvojica bili mladi – naš Karate 空手 je bio veoma dobar. Kada smo ostarili, naša veština sa oružjem je postala dobra.

Zašto želite da znate ove stvari – ove stare ideje, ove stare puteve. Nekada je cilj bio preživeti meč. Udarite me i ja ću vam pokazati...dobar Karate 空手 znači takođe testirati sebe kroz bol. Kao bol... u dobrom Karate-u 空手... pokreti su brzi, kao mungos. Ako si spor, ti ćeš umreti. Ako si brz, postoji šansa da ćete ti i tvoja familija preživeti.

Estrada: Da, borenje mora da je bilo puno drugačije na početku ovog veka.

Sensei: Da, vi ne znate te stare dane. U borbi...ukoliko izgubite, porodica će patiti zbog toga. Mogla je umreti. Morali ste naporno raditi ceo dan, a ukoliko biste bili povređeni ili ubijeni tokom borbe, porodica bi vam gladovala...možda čak i umrla. Život na Okinawa-i 沖縄 je bio veoma težak.

Sada, mladi ljudi žele da budu Japanci. Oni ne govore okinavljanski jezik. Lenji su. Ne poštuju starije i ne ponose se time što su Okinavljani. Da, mi smo siromašna zemlja ali to nije izgovor da gurnemo svoju kulturu u mrak i kažemo da smo neko ko nismo. To nije dobro.

NAPOMENA: Drugi intervju se završio ovde. Misli Sensei-a su odlutale i počinjao je da biva besan. Verujem da je to zbog bolnih, starih sećanja koje je izazvalo moje pitanje.