KARATE NEKAD I SAD

Iako u naslovu piše “Karate nekad i sad”, ja ću u ovom tekstu ukratko opisati nekadašnji put karateka-e 空手家 rekonstruisan na osnovu biografija najpoznatijih majstora Karate-a 空手 rođenih u 19 veku i ranije, a čitaocu ostaviti da sam proceni koliko se drevni način treninga razlikuje od onog koji se primenjuje u savremenim vežbaonicama.

DRŽAVNO UREĐENJE

Nekadašnji Karate 空手 majstor bio bi rođen kao pripadnik aristokratske okinavljanske porodice. Od klase u kojoj je rođen uveliko je zavisio njegov budući život i status u društvu, mada to u nekim slučajevima nije bilo nepromenljivo pravilo. Nije bio redak slučaj da osoba zahvaljujući svojim zaslugama za državu bude unapređena u višu klasu ili obrnuto.

Tadašnje okinavljansko društvo bilo je podeljeno na jedanaest klasa:

• O 王
• Oji 王子
• Aji 按司
• Uekata 親方
• Peichin 親雲上
• Satunushi Peichin 里之子親雲上
• Chikudun Peichin 筑登之親雲上
• Satunushi 里之子
• Chikudun 筑登之
• Shi 子
• Niya 仁屋

Na  vrhu piramide nalazila se kraljevska porodica (O 王 – kralj i Oji 王子 – prinčevi).

Iza nje dolazila je klasa Aji-a 按司 koju bi uslovno mogli uporediti sa krupnim zemljoposednicima u Japanu 日本 (Daimyo 大名) ili feudalcima u srednjevekovnoj Evropi. Puno Karate 空手 majstora bili su pripadnici ove klase, među njima svakako najpoznatiji  su Kenwa Mabuni  賢和 摩文仁 i Choki Motobu 朝基 本部.

Nakon nje sledi klasa Uekata 親方. Iz ove klase su u tadašnjem okinavljanskom društvu većinom regrutovane birokrate i činili su je pretežno potomci 36 kineskih porodica koje su se na Okinawa-u  沖縄 (u naselje Kume 久米) doselile 1372. godine kao deo kinesko-okinavljanskog sporazuma. Pripadnici ove klase po pravilu su zauzimali najviša mesta u kraljevoj vladi, bavili su se diplomatijom, zauzimali ambasadorska mesta u prijateljskim državama, imali ulogu prevodioca itd. Ovoj klasi pripadali su sučuveni Karate 空手 majstori Seisho Aragaki  世璋 新垣 i  Anko Azato 安恒 安里, ali i mnogi drugi.

Ostale klase bile su poznate pod zajedničkim nazivom Peichin 親雲上 i one su ostavile možda najveći trag u istoriji Karate-a 空手. Ovo iz razloga što su se njeni pripadnici bavili praktičnim radom, to jest zaštitom trgovačkih brodova od napada pirata, obezbeđivanjem kralja i aristokrata, odbranom države, kraljevskog dvora i državnih institucija, hvatanjem kriminalaca i tako dalje i tako dalje. Klasu Peichin 親雲上 bi mogli uporediti sa japanskim samurajima ili vitezovima srednjevekovne Evrope. Priroda njihovog posla nametala im je da se aktivno bave borilačkim veštinama i da ih neprestano usavršavaju. Najveći broj tehnika, Kata型, trening sistema itd. u današnjem Karate-u 空手 „unet“ je ili kreiran od strane pripadnika klase Peichin 親雲上. Ova klasa bila je i najbrojnija pa je logično što je većina nama poznatih okinavljanskih majstora pripadala upravo ovoj klasi. Navešću nekoliko njih: Kanga Sakugawa 寛賀 佐久川, Anko Itosu 安恒 糸洲, Kanryo Higaonna 寛量 東恩納, Kanbun Uechi 完文 上地, Gichin Funakoshi  義珍 船越 i još mnogi drugi.

PORODICA

Drevna Okinawa  沖縄 (ili tačnije Ryukyu Kraljevstvo) bila je patrijarhalno društvo u kome su dominantnu ulogu imali muškarci. Osnovnu ćeliju društva predstavljala je porodica kojom je rukovodila glava porodice, a volja pojedinca (nalik japanskom društvu) podređivana je interesima porodice ili klana. Žene su poštovanje zasluživale ponajviše svojim godinama i bavile su se održavanjem domaćinstva i brigom o deci. Dok su se muškarci bavili konkretnim pitanjima od značaja za državu i društvo, ženama je bila data uloga duhovnih lidera. U drevnoj religiji naroda Okinawa-e 沖縄, žene su po pravilu i isključivo imale ulogu proročica i sveštenica.

Kada je bila u pitanju budućnost porodice i klana, prvenstvo je imao najstariji sin. Obično je on bio taj koji bi nasleđivao očevu titulu, imanje i porodičnu veštinu. Većini karateka 空手家 poznata je biografija Choki Motobu-a 朝基 本部. Budući mlađi sin, porodičnu veštinu je nasledio njegov najstariji brat Choyu, dok je Choki morao tragati za učiteljem borenja.

Sva deca u početku bi znanja i vaspitanje sticala u krugu porodice, da bi se tek kasnije najtalentovanija od njih upisivala u državne škole ili bi ih slali na školovanje u druge zemlje, pretežno u Kinu 中国. Prelazak iz detinjstva u zrelost (obično nakon navršene 11, 12 ili 13 godine) obavljan je na posebnim ceremonijama i bio bi propraćen promenom imena koje bi nosili do kraja života. Tek nakon ove ceremonije od njih se tražilo da preuzmu odgovornost za napredak i zaštitu klana. U tom cilju sa njima je počinjana obuka u veštini borenja. U biografijama najpoznatijih majstora (Funakoshi, Mabuni, Uechi itd.) navodi se da su trening obično započinjali u ovim godinama, što jasno pokazuje povezanost ceremonije izlaska iz detinjstva sa početkom bavljenja borilačkim veštinama.

Obuka se obavljala većinom u okviru klana, ali u mnogim slučajevima buduće karateka-e 空手家 su morale same tragati za učiteljem voljnim da ih podučava. U to vreme nije bilo nimalo lako pronaći učitelja borenja. Pre nego što bi primio učenika, učitelj bi na različite načine testirao njegov karakter i njegovu volju za učenjem. Izuzimajući nekolicinu njih, većina majstora retko bi imala više od dva-tri učenika, što je dodatno otežavalo situaciju. Ipak, nakon što bi bio prihvaćen, učeniku bi se otvarala mnoga vrata borilačkog sveta Okinawa-e 沖縄.

Nasuprot zatvorenim klanovima u Japanu 日本, okinavljanski klanovi su tokom istorije uvek veoma tesno sarađivali. Potpuno drugačije društveno uređenje od japanskog u kome je dominantnu ulogu imao kralj i država (nasuprot dugom periodu građanskog rata u Japanu 日本) doprinelo je da rivalitet između klanova bude skoro potpuno anuliran. Svi su zajedničkim snagama radili na zaštiti i napretku države.

Ovakva društvena klima prenela se i na okinavljansku veštinu borenja, pa je većina Karate 空手 majstora (ako ne i svi) imala gotovo po pravilu ne jednog, već nekoliko učitelja. Ovakav način prenošenja veštine i deljenja znanja doprineo je još bržem razvoju i usavržavanju Karate-a 空手. Na Okinawa-i 沖縄 ova tradicija se zadržala i do danas, a termin Dohai 同輩 (kolege) označava poštovanje, prijateljstvo, međusobnu saradnju  i deljenje znanja između karateka 空手家.

Drugi razlog je veličina Okinawa-e 沖縄. Tri glavna centra borenja (Shuri 首里, Naha 那覇 i Tomari  泊) nalazili su se na svega nekoliko kilometara razdaljine, tako da je većina tadašnjih majstora živela u neposrednoj blizini jedni od drugih. Puno njih je i radilo zajedno, bilo na dvoru ili u drugim institucijama i bili su u svakodnevnom kontaktu.

OBUKA

Vežbanje drevnog Karate-a 空手 baziralo se na Menkyo 免許 (okinavljanski Menjo) sistemu treninga. Kao i u Japanu 日本, ovaj sistem se bazirao na četiri nivoa prenošenja znanja i to Shoden 初伝 (prva, početna tradicija), Chuden 中伝 (srednja tradicija), Okuden 奥伝 (skrivena tradicija) i Kaiden 皆伝 (kompletna tradicija). Ovakav način prenošenja znanja garantovao je da će na kraju obuke vežbač biti osposobljen za upotrebu Karate-a 空手 u uslovima realne borbe.

Sama veština bila je podeljena na goloruko borenje (Tigwa) i borenje sa oružjem (Bukigwa) i sastojala se iz četiri dela:

• Atemi 当て身 – tehnika udaranja,
• Tegumi 手組 – tehnika rvanja,
• Torite 捕手 – tehnika kontrole protivnika i
• Kobudo 古武道 - oružja

U to vreme smatralo se da ko ne vlada sa ova četiri aspekta veštine nije kompletan borac i da nema šta da traži u realnoj borbi.

Borbena obuka bi započinjala jačanjem tela, povećavanjem njegovih fizičkih potencijala, snage, brzine, okretnosti i otpornosti na udarce. Ovaj period obuke potrajao bi par godina, pre nego što bi se prešlo na detaljno izučavanje tehnike, ali bi se nastavio i nakon toga i trajao bi čitavog života karateka-e 空手家. Vežbanje se sastojalo u dugom neprekidnom stajanju u jahaćem stavu (Kiba dachi 騎馬立), izvođenju velikog broja vežbi snage, radu sa specifičnim Karate 空手 tegovima, hodanju po listovima banane i izvođenju tehnika na balvanu porinutom u vodu.

Što se tehnike tiče, počinjalo bi se sa izvođenjem pojedinačnih Kata 型 tehnika koje bi se nakon toga sklapale u kombinacije i na kraju u kompletnu Kata-u 型. Tehnike bi se vežbale veoma detaljno i ne bi se prelazilo na učenje druge tehnike dok ova prethodna ne bi bila dobro uvežbana. Te Kata-e 型 bi se zatim nekoliko godina svakodnevno vežbale, sve dok ne bi postale sastavni deo vežbača. Tadašnja metodika vežbanja Kata 型 ilustrovana je poznatom izrekom napisanom u Yojijukugo 四字熟語 stilu – Hito Kata San Nen 一型三年 (jedna Kata 型 – tri godine). Tokom celokupnog ciklusa obuke učile bi se svega dve ili tri Kata-e 型 koje bi vežbač morao uvežbati gotovo do savršenstva.

Chojun Miyagi sa učenicima

Nakon što bi izvođenje Kata 型 dostiglo zadovoljavajući kvalitet, učitelj bi počeo poduku njihove praktične primene, posebnu pažnju posvećujući strategiji borenja koja je ugrađena u njih.  Ovaj segment obuke zahtevao je od vežbača još veću posvećenost, s obzirom da je praktična primena Karate 空手 elemenata zahtevala veliku preciznost i automatizam izvođenja. Ukoliko ova faza obuke ne bi bila dobro savladana, Karate 空手 bi u uslovima realne borbe bio u potpunosti neupotrebljiv, a to bi u realnom sukobu najverovatnije značilo teške povrede ili smrt karateka-e 空手家.

Nakon otprilike desetak godina ovakvog treninga, karateka-e 空手家 bi bile upućene u suptilnije nivoe veštine. Ovo je podrazumevalo detaljno izučavanje tadašnje medicine, vitalnih tačaka i tehnika reanimacije protivnika. Ova vrsta znanja dodatno bi povećala efikasnost tehnike i jednu dobro uvežbanu veštinu podigla na još viši nivo upotrebljivosti. U ovaj nivo veštine upućivani su samo posvećeni vežbači. Učitelj bi pratio put napretka vežbača, njegovu posvećenost, karakter i osobine. Učenicima koji ne bi zadovoljili kriterijume učitelja ne bi nikada bila predata ova vrsta znanja. Oni bi ostajali na nivou opšteg poznavanja Karate-a 空手.

Nakon završene obuke, mladi karateka 空手家 bi samostalno nastavio sa usavršavanjem veštine, najviše putem traženja i deljenja znanja sa ostalim karateka-ma 空手家 i učiteljima veštine, ali i učestvovanjem u borbama poznatim kao Kake damashi 掛け魂 (“poliranje duše”). Boreći se na ovim turnirima oni bi usavršavali i/ili proveravali do tad naučenu tehniku. Takođe oni su na taj način, kroz iskustvo borbe, razmenjivali iskustvo, učili tehnike i taktike drugih majstora. Ovi turniri imali su i  drugu funciju. Mnoge mlade karateka-e 空手家 sticale su na njima  reputaciju i ugled, što im je omogućavalo angažman od strane vlasnika trgovačkih brodova ili bi bili primani u kraljevu službu.